Životni scenario je još jedan veliki teorijski koncept u transakcionoj analizi.
U osnovi, životni scenario je ideja da imamo nesvesni životni plan – poput priče – koji kao deca izmišljamo o sebi i svom životu, koji težimo da sledimo čak i kada smo odrasli.
Drugim rečima, životni scenario je skup odluka iz detinjstva koje je osoba donela nesvesno kao odgovor na roditeljske poruke o sebi, drugima i svetu.
Na ove odluke utiče detetova percepcija i interpretacija onoga što se dešava oko njega. Ovo objašnjava zašto dvoje dece odgajane u istoj kući mogu imati dijametralno suprotne ličnosti.
Majka je rekla svojim sinovima: „Obojica ćete jednog dana završiti u duševnoj bolnici.“ To se, zapravo, i ostvarilo. Jedan je završio sa teškom mentalnom bolešću, a drugi je postao terapeut.
Dobili su istu poruku, ali su je različito protumačili. Da bi ovaj proces bio malo razumljiviji, evo primera:
Džejn odrasta kao četvrto dete u petočlanoj porodici, njeni mama i tata su zaposleni ljudi i pokušavaju da sastave kraj s krajem.
Džejn ne dobija mnogo pažnje kod kuće, ali vrlo rano uči da čita i razvija dobar odnos sa svojom najstarijom sestrom koja čita knjige za decu. Kao odgovor na ovaj scenario, Džejn će doneti konkretne odluke o sebi, drugim ljudima i svetu oko sebe uopšte.
Na primer, može odlučiti da zaista uvek treba da bude dobra devojka, tiha i popustljiva da bi najbolje prošla sa ljudima koji je okružuju.
Ona takođe može odlučiti da je način na koji treba da živi taj da neprestano i naporno radi, baš kao i njeni roditelji.
Ona može prihvatiti osećaj da je svet mesto u kome se ljudi bore i da morate zaista naporno da radite da biste sastavili kraj s krajem.
Ove odluke o scenariju se donose kao odgovor na porodične i kulturne poruke, ali su zasnovane na veoma ograničenim informacijama i veštinama obrade stvarnosti deteta.
Takva odluka postaje emocionalno opterećena obaveza da se živi na određeni način (u Džejninom slučaju možda opterećena svom lojalnošću i ljubavlju koju oseća prema svojoj porodici i roditeljima).
Ovaj „određeni način“ postaje nesvesni životni plan ili narativ, priča koju sami sebi pričamo o tome šta je za nas moguće.
Ovaj životni plan je napravljen tako životu da smisao i da nas zaštiti: na primer, Džejn je možda mogla da se požali na nedostatak podrške u svojoj porodici, ali kao dete bi tada mogla biti isključena iz svoje porodice jer je prigovaranje nije bilo deo porodične kulture.
Ali svaki scenario može postati samoograničavajući u odraslom životu. To može značiti da ne koristimo prilike čak i ako postoje, jer su izvan našeg scenarija.
Hajde da zamislimo šta se dešava sa Džejn kao odraslom osobom. Recimo da ima dobre rezultate na poslu i razvija svoju karijeru na izvanredan način.
Udaje se za čoveka koji je takođe veoma fokusiran na svoj posao i dobro se slažu. Do sada je Džejn ostala u okviru svog scenarija „naporan rad“, „život je borba“, „muškarci poput mog oca koji rade dobro su privlačni“. Moglo bi se reći da je i ona dobro. Međutim, postoje i slepe tačke koje je stvorio njen scenario. Ne provodi mnogo vremena u druženju i ne primećuje kada ljudi žele da provode vreme sa njom. Jedini prijatelj koji ima je neko koga je upoznala u klubu za čitanje.
I dalje provode dosta vremena pričajući o knjigama (kao što je ona radila sa svojom sestrom), ali zapravo Džejn i njena prijateljica nisu emocionalno otvorene niti se osećaju blisko jedno drugom.
Džejn se udala za čoveka koji je više ulagao u svoju karijeru nego u druženje sa njom i često se oseća usamljeno pored njega.
Možda je raskinula sa ranijim dečkom, koji je bio mnogo ljubazniji, jer je mislila da je lenj, jer je želeo da sedi i dobro se zabavlja sa svojim prijateljima vikendom.
Džejn možda takođe nije bila u stanju da ceni njegovu toplinu i ljubaznost, jer je to bilo potpuno van njenog radara. Džejn može da pati od fizičkog bola zbog prekomernog rada, poput bolova u leđima ili čestih infekcija.
Ona bi bila glavni kandidat za depresiju jer zanemaruje svoje emocionalno i psihičko blagostanje i daje mnogo više energije nego što uzima.
Da ponovim, životni scenario je kontinuirani proces samodefinišuće i ponekad samoograničavajuće psihološke konstrukcije stvarnosti. Sve dok se držimo toga, život izgleda predvidljiviji i samim tim sigurniji.
Međutim, cena koju plaćamo za osećaj sigurnosti je to što isključujemo nove mogućnosti – čak i one dobre.
Pitanje koje biste možda želeli da postavite sebi je: kako bi mogao da izgleda vaš sopstveni scenario? Jedan od načina da to utvrdite je da pogledate svoje omiljene bajke ili mitove.
Koju priču ste najviše voleli kao dete? Deca često koriste bajke kao model za sopstvene životne priče ili eksperimentišu sa različitim scenarijima.
Na primer, Džejn bi se možda dopala priča o Odiseju, koji je pretrpeo mnogo teškoća tokom 10 godina koje mu je bilo potrebno da otputuje kući posle Trojanskog rata.
To je priča koja uključuje teškoće, izdržljivost, upornost, inteligenciju, lojalnost i konačnu pobedu nad tekućim poteškoćama.
Mogli biste razmisliti o tome kako ste očekivali da će vam se život odvijati kao tinejdžer. Neki ljudi misle da nikada neće sresti nikoga (odluka o tome da budu sami) ili očekuju da će biti dobro u svetu ili u vezama.
Može se videti da scenario nekih ljudi omogućava više sreće od drugih. Stoga možemo klasifikovati scenarije u tri različite kategorije: pobedničke, gubitničke i banalne. Pobednički scenario omogućava osobi koja ga je dizajnirala da na kraju dobije ono što želi (kao u priči o Odiseju, koji ipak pronađe put kući).
Dakle, neko bi kao dete mogao misliti da će jednog dana biti srećni u braku i da će ispuniti ovo očekivanje tokom svog života.
Na neki način Džejnin scenario bi mogao da bude scenario koji gubi. Možda je kao dete dodala da zaista nije mislila da može da nastavi sa svim dobrim radom i da će se stvari raspasti uprkos svom njenom napornom radu.
Ako Džejn doživi ovaj scenario, može doći do prilično ozbiljne depresije, izgubiti posao i na kraju sama da sedi kod kuće do kraja života.
Banalni scenario je onaj koji je izgrađen na osrednjosti, ništa se mnogo ne dobija i ništa se mnogo gubi. Džejn je takođe mogla da osmisli ovakav kraj za sebe: možda će raditi prilično naporno do kraja života, ali se oseća kao da nikada nije uspela. Njen muž i prijatelji bi mogli ostati emocionalno distancirani, a ona bi se mogla osećati neispunjeno i usamljeno.
Koju god vrstu scenarija ste napisali za sebe kao dete, čak i ako je to pobednički scenario, to je i dalje obrazac razmišljanja i ponašanja u svetu koji ograničava neke od vaših mogućnosti. Idealno je, dakle, postati slobodan od skripta ili biti u stanju da svesno iskoristite prednosti svog scenarija. Na primer, Džejn bi mogla da zadrži svoj nagon da naporno radi i da ga iskoristi da bude uspešna, ali bi takođe mogla naučiti kako da bude emocionalno bliska i da se zabavlja. O tome da nemate scenarije govorimo kao o autonomnosti.
Autonomija je ponašanje, razmišljanje ili osećanje kao direktan odgovor na stvarnost ovde i sada, a ne reagovanje na stvari zasnovane na verovanju u scenariju.
Zamislite, da Džejn nije imala sav ovaj prtljag, mogla bi da odvoji vreme za sebe kao odgovor na to da se oseća slabo, umesto da radi još više da bi mogla da ignoriše osećanja još neko vreme.
Autonomija se manifestuje oslobađanjem ili oporavkom tri kapaciteta: svesnosti, spontanosti i intimnosti.
I naravno, kada saznate koji je vaš nesvesni životni plan, možete ga promeniti. Odlučili ste se na to kao dete, ali sada možete da se predomislite kao odrasla osoba.
Zapamtite da šta god da ste odlučili o sebi i svom životu kao dete, to je učinjeno iz vrlo ograničene perspektive. Ono što je tada izgledalo kao opšta istina o životu, danas za vas možda više nije istina.
Naglasak na odluci deteta u formiranju scenarija zasniva se na premisi da se „ono što je odlučeno može ponovo odlučiti“. Ponovno odlučivanje je emocionalni, kognitivni i bihejvioralni proces. Scenariji se mogu menjati. Kao odrasla osoba, slobodni ste da napišete sopstvenu priču!