Kada se ovakvi slučajevi pojave u javnosti, mi kao društvo često zauzmemo ulogu voajera: gledamo, komentarišemo, podsmevamo se, etiketiramo. I reagujemo tek kad dodje do eskalacije nasilja. Ali ono što zaboravljamo je da iza svega stoji jedna ranjena žena-i to nije samo njen lični neuspeh. To je ogledalo nas samih.

Jer kad se neko od nas lomi na sceni, a mi samo gledamo, to je simptom kolektivnog poremećaja empatije. Ako se podsmevamo, mi aktivno učestvujemo u nasilju: postajemo saučesnici u daljem urušavanju.

Unutrašnja dinamika ličnosti i samouništenje

Ana Nikolić nije „luda“ niti „propala“, već osoba koja godinama pokušava da preživi nepodnošljivi unutrašnji haos. Za nju, odnosi su bojno polje: svaki konflikt postaje pitanje života i smrti.

Njen unutrašnji svet je podeljen na crno i belo-ljudi su joj ili anđeli ili đavoli, nema nijanse. Danas te obožava, sutra te mrzi.

Alkohol postaje sedativ protiv unutrašnjih eksplozija i praznine. Ljubavne veze postaju arene u kojima se stalno rekreira rana trauma-napuštanje, odbacivanje, ponižavanje. To nije hir, to je očajni pokušaj da se oseća živom.

Često je i nakon nasilja i prijavljivanja i odluke da je to kraj, dovoljno izvinjenje partnera, obećanje i prikaz kajanja da bi se žena opet vratila u toksičan odnos. Nažalost.

To je začarani krug u kom ona sa svojim partnerom nesvesno eksternalizuje unutrašnji haos i time paradoksalno doživljava olakšanje-jer haos je napolju, na distanci, ne u njoj.

 Šta Ana stvarno traži

Ana ne traži nasilje. Ona traži bezuslovnu ljubav koju nikad nije dobila. Svaki partner joj predstavlja nadu da će konačno biti voljena onakva kakva jeste čime bi u fantaziji zalečila i sve rane iz prošlosti. Kada se to ne desi, ona ne odustaje-pokušava još jače.

Njena logika je: “Ako uspem da promenim ovog čoveka, ako ga nateram da me bezuslovno voli, to će dokazati da nisam bezvredna, da nikad nisam ni bila.”

Normalna, realna ljubav za nju nije dovoljna ni zanimljiva. Ona traži muškarca koji će po nju biti loš, i koji će onda u njenoj fantaziji da se promeni i postane idealan. Jedino to ima moć da zaleči sve. Ta fantazija i to zrno nade su glavni razlog zašto se stalno vraća u začarani krug.

Šta je njoj potrebno?

Ne još jedan podsmeh. Ne osuda.

Potrebna joj je struktura i odnos koji ne napušta-dugoročna psihoterapija, gde bi mogla da nauči da podnese svoje emocije bez uništavanja sebe. Da se postepeno suoči i prevazidje ono od čega kroz alkohol beži. Da stvori realniju sliku sebe i drugih, odnsosno stabilniji identitet. Potrebna joj je sigurna mreža ljudi koji neće pojačavati njen haos nego ga smirivati. Potrebna joj je apstinencija od alkohola uz ozbiljan tretman zavisnosti. Potrebno joj je da ne bude simbol „propasti“, već živa osoba kojoj se može pomoći.

Jesmo li mi kao nacija krivi?

Ne u smislu da smo je lično gurnuli u alkohol ili u nasilnu vezu. Ali način na koji se kolektivno odnosimo prema ranjivima jeste odgovornost. Mi nemamo kulturu empatije -više volimo da gledamo tuđe lomove nego da postavimo pitanje: šta to govori o nama?

Svaki put kada se podsmevamo nečijem padu, zapravo branimo sebe od sopstvene ranjivosti. Lakše je reći „propala je“ nego „mogao bih i ja da završim tamo, ako se jednog dana raspadnem“.

Ana Nikolić je samo vidljivo lice onoga što se svakodnevno dešava hiljadama ljudi u tišini. Ako želimo da se nazovemo zdravim društvom, naša reakcija ne sme biti smeh, niti sme čekati nasilje. Mora biti pitanje: šta možemo da uradimo da ovakvi ljudi dobiju sistemsku, dugoročnu pomoć?

I takodje, u kome sve od naših bližnjih potajno čuči još jedna Ana Nikolić.

Stefan Mihaljević