Postoji oblik tišine koji ne dolazi iz mira, već iz straha. Tišina u kojoj ne izgovaramo šta osećamo. Ne kažemo „Ne“. Ne tražimo. Ne odbijamo. Ne ljutimo se.

Mnogi od nas su odrasli u svetu u kojem je iskazivanje sebe – posebno u trenucima neslaganja – značilo opasnost. Kaznu. Povlačenje ljubavi. Sramotu. Napuštanje.

Ferenci, jedan od najhrabrijih psihoanalitičara svog vremena, govorio je o mehanizmu koji naziva identifikacija s agresorom. To je trenutak kada dete, da bi preživelo emocionalnu, fizičku ili psihološku traumu, prestaje da se oseća kao žrtva – i počinje da se identifikuje sa onim koji ga povređuje. Zašto? Zato što je to jedini način da sačuva odnos. Jer potpuno priznanje da je roditelj – ili drugi značajni odrasli – nepouzdan, okrutan, ili hladan, bilo bi previše razorno.

Zato dete odlučuje da je krivo. Da je njegova potreba „previše“. Da je njegova agresija sramna. Da je bolje biti poslušan nego napušten. Da je sigurnije ćutati nego rizikovati ljubav.

Tako se rađa unutrašnji glas koji kaže:

• „Ne budi težak.“
• „Preteruješ.“
• „Ćuti, nećeš ništa postići.“
• „Ti si kriv za ono što se desilo.“

I taj glas ne nestaje kad odrastemo. On postaje struktura. Postaje način na koji biramo partnere. Način na koji izbegavamo konflikte. Način na koji sabotiramo sopstvenu moć.

Zato biramo odnose u kojima ponavljamo poznato: pokoravamo se, izvinjavamo se zbog sopstvenih potreba, idemo protiv sebe da bismo „zadržali ljubav“. Idealizujemo one koji nas ne vide, a preziremo sebe što i dalje ćutimo.

Ali izlaz postoji. I počinje onog trenutka kad neko – terapeut, prijatelj, mi sami – kaže:

„Ono što si osećao bilo je stvarno. Imaš prava na svoju razočaranost, bol, bes.“

To je prvi lom lavirinta. Prvi pukotina u toj konstrukciji krivice. Sledeći korak je dozvoliti sebi ljutnju. Ne da bismo povredili. Već da bismo se konačno zaštitili. Jer prava ljutnja nije destruktivna – ona postavlja granice. Ona kaže: „Postojim!“

Izlazak iz identifikacije s agresorom ne znači da brišemo prošlost. Već da prestajemo da je živimo iznova. To je proces u kojem razvijamo novi unutrašnji objekat – onaj koji nas vidi, veruje nam, brani nas.

To je ono mesto gde sloboda počinje. Ne u borbi protiv Drugog, već u povratku sebi.

A kad naučimo da kažemo „Ne“, to nije kraj ljubavi. To je njen početak. Jer ljubav bez granica – nije ljubav. To je ponavljanje traume.

I zato danas, kad kažem:

„Stigao sam. Kući sam. Slobodan sam.“

to ne znači da sam pobedio svet. Znači da više ne izdajem sebe. A to je najdublja pobeda koju možemo ostvariti.

Stefan Mihaljević