Kada govorimo o traumi, često mislimo na spoljašnje događaje—nasilje, zlostavljanje, emocionalno zanemarivanje. Ali psiha ne strada samo od onoga što nam je učinjeno, već još dublje od onoga što smo morali da učinimo sebi da bismo preživeli.

Poznati psihoanalitičar Šandor Ferenci je među prvima uočio ovaj mehanizam: dete koje se suočava s agresorom, a koje nema načina da se odbrani, nesvesno se deli na dva dela. Jedan deo, koji oseća bol i nemoć, odlazi u nesvesno, dok drugi deo preuzima perspektivu agresora i poistovećuje se s njim. Tako nastaje duboka unutrašnja podela: da bi nastavilo da funkcioniše, dete mora da poveruje da agresor nije zao, već da je ono samo krivo, slabo, nedovoljno dobro.

Zašto je ovo nužno? Zato što je za dete psihički nepodnošljivo da vidi roditelja kao lošeg. Njegov opstanak zavisi od roditeljske brige, od osećaja sigurnosti, od vere da postoji neko ko ga voli i štiti. Ako bi dete prihvatilo da osoba od koje zavisi zapravo nije dobra, suočilo bi se s potpunom bespomoćnošću, a ta istina bila bi previše razorna. Zato bira jedini mogući izlaz—da sebe vidi kao loše.

Dete bira da poveruje da je ono samo krivo, jer mu je lakše da misli da može nešto da promeni (ako se dovoljno potrudi, ako bude bolje, poslušnije), nego da prihvati da nikada neće dobiti ljubav koja mu je potrebna.

Ali Ferenci ide korak dalje: on tvrdi da nije samo nasilje ili zanemarivanje ono što najviše oštećuje psihu, već upravo čin samoodricanja—trenutak kada dete mora da izda sopstvena osećanja, intuiciju i osećaj za realnost kako bi preživelo u sistemu koji ne dozvoljava istinu. To nije samo psihološka odbrana, to je psihička katastrofa: detetova unutrašnja istina biva zgažena, izbrisana, a zamenjuje je lažna verzija stvarnosti u kojoj ono prihvata agresorovu moć kao ispravnu, a sopstvenu bol kao nevažnu.

KAKO SE OVO ODRAŽAVA KASNIJE U ŽIVOTU?

Ljudi koji su prošli kroz ovaj mehanizam često imaju poteškoće da kažu „ne“, da izraze svoju volju, da prepoznaju šta zapravo osećaju. Oni su toliko dugo živeli u tuđoj verziji realnosti da su izgubili kontakt sa sobom. Umesto da se oslone na sopstvenu intuiciju, oni se automatski prilagođavaju očekivanjima drugih. Često ostaju u toksičnim odnosima, nalaze opravdanja za drugu osobu, ne umeju da se izvuku iz lošeg okruženja, ili i sami postaju toksični prema drugima. U odnosima mogu postati previše popustljivi ili čak nesvesno ponavljati obrasce nasilja postajući i sami agresori, jer nisu naučili da postoje izvan dinamike moći u kojoj su odrasli.

A onda dolazimo do ključnog pitanja: Kako prekinuti ovaj obrazac?

SUOČAVANJE S ISTINOM: PUT KA OSLOBOĐENJU

Prvi i najvažniji korak je suočavanje s autentičnim bolom. Osoba mora pronaći hrabrost da se vrati osećanjima koja je davno potisnula: bolu, razočaranju, strahu, izdaji. Da dozvoli sebi da vidi istinu, čak i ako je bolna.

Neki misle da je prvi korak bes prema agresoru, ali to nije uvek najdublji korak. Bes može biti odbrana od još dubljeg osećaja: osećaja izdaje i tuge zbog onoga što nikada nije dobijeno. Pravi raskid s identifikacijom s agresorom dolazi tek kada osoba prestane da štiti lažnu verziju stvarnosti i dozvoli sebi da oseti ono što je odavno potisnula.

Ovo može biti izuzetno bolno jer se ruši lažna konstrukcija sveta na kojoj je osoba do tada zasnivala svoj identitet. Zato je važno da se ovaj proces ne dešava naglo i nasilno, već postepeno, uz osećaj sigurnosti.

Tri ključna momenta u ovom procesu su:

1. Povratak unutrašnjem osećaju realnosti – Osoba mora ponovo da poveruje sopstvenim osećanjima i intuiciji. Da oslušne šta njen unutrašnji glas govori, umesto da automatski prihvata tuđu verziju priče. Da shvati da su njena osećanja stvarna, da ima prava na njih, da vredi.
2. Ožalošćivanje gubitka – Prekid s identifikacijom s agresorom ne donosi odmah olakšanje, već bol, jer to znači priznati da osoba nikada nije dobila ono što joj je bilo potrebno. Priznati da je detinjstvo prošlo i da se ne može ispraviti, ali i da nije njena odgovornost da to ispravlja.
3. Obnova osećaja sopstva – Kad osoba konačno oseti i prihvati svoju bol, može polako početi da gradi svoj autentični identitet. To znači razvijati sposobnost da kaže „ne“, da prepozna šta želi, da dozvoli sebi subjektivnost bez straha od odmazde ili krivice.

NAJTEŽE OSEĆANJE ZA PRIHVATANJE

Od svih osećanja koja se javljaju u ovom procesu—bol, tuga, izdaja—verovatno je bespomoćnost najteža za prihvatanje. Ljudi se često lakše nose s bolom, jer on može prerasti u snagu; s tugom, jer može doneti saosećanje; čak i s izdajom, jer može doneti jasnoću. Ali bespomoćnost? Ona deluje kao potpuna blokada, kao osećaj da ništa nije moglo biti učinjeno, da nije bilo izlaza.

Zato je toliko važno proći kroz ovu fazu sa podrškom—bilo kroz psihoterapiju, dubok unutrašnji rad ili odnose u kojima postoji stvarna sigurnost. Jer, paradoksalno, kada neko prestane da beži od bespomoćnosti, kada je propusti kroz telo i um, ona gubi svoju moć. Kada osoba prestane da je potiskuje, otkriva nešto novo: da istina, koliko god bila bolna, ne ubija. Naprotiv, ona oslobađa.

I tada se događa ono što bismo mogli nazvati „skok vere“—ne vere u stare iluzije, već u sopstvenu sposobnost da preživi istinu.

Jer upravo u prihvatanju istine, ma koliko bila bolna, počinje pravo oslobađanje.

Stefan Mihaljević