Relacione potrebe su potrebe jedinstvene za međuljudski kontakt. One nisu osnovne životne potrebe – kao što su hrana, vazduh ili odgovarajuća temperatura – već suštinski elementi koji poboljšavaju kvalitet života i osećaj sebe u relaciji sa drugim. Potrebe u odnosima su sastavni delovi univerzalne ljudske želje za intimnim odnosom. Iako može postojati veliki broj potreba u odnosima, osam opisanih u ovom članku predstavljaju one potrebe koje klijenti najčešće opisuju dok govore o značajnim odnosima.
Relacione potrebe nisu samo potrebe detinjstva ili potrebe koje se pojavljuju u razvojnoj hijerarhiji; oni su komponente odnosa koje su prisutne svakog dana u našem životu. Svaka od osam relacionih potreba može postati figura ili svesna kao čežnja ili želja, dok ostalih sedam ostaje van svesti ili kao pozadina. Zadovoljavajući odgovor druge osobe na relacijske potrebe pojedinca omogućava da se hitna potreba povuče na tlo i da druga potreba za odnosom postane figura kao novi interes ili želja.
Često upravo u odsustvu zadovoljenja potreba pojedinac postaje svesniji prisustva potreba u odnosu. Kada potrebe u odnosu nisu zadovoljene, potreba postaje intenzivnija i fenomenološki se doživljava kao čežnja, praznina, mučna usamljenost ili intenzivan poriv često praćen nervozom. Kontinuirano odsustvo zadovoljenja potreba u odnosima može se manifestovati kao frustracija, agresija ili bes. Kada se poremećaji u vezi produže, nedostatak zadovoljenja potreba se manifestuje kao gubitak energije ili nade i pojavljuje se u skriptnim uverenjima kao što su „Niko nije tu za mene“ ili „Koja je korist?“ Ova verovanja u skriptu su kognitivna odbrana od svesti o potrebama i osećanjima koja se javljaju kada potrebe ne dobiju zadovoljavajući odgovor od druge osobe.
Zadovoljenje potreba u odnosima zahteva kontaktno prisustvo drugog koji je osetljiv i usklađen sa potrebama i koji takođe pruža recipročan odgovor na svaku potrebu.
Osam glavnih relacionih potreba:
- Sigurnost: visceralno iskustvo zaštite naših fizičkih i emocionalnih Ovo uključuje iskustvo da su naše različite potrebe i osećanja prirodni. Sigurnost je osećaj da ste istovremeno ranjivi i u harmoniji sa drugim.
To uključuje odsustvo stvarnog ili očekivanog sukoba ili opasnosti.
Usklađenost uključuje empatičnu svest o potrebi drugog za bezbednošću u vezi plus recipročan odgovor na tu potrebu. Potreban odgovor je pružanje fizičke i afektivne sigurnosti u kojoj se poštuje i čuva ranjivost pojedinca. Saopštava se, često neverbalno, „Tvoje potrebe i osećanja su normalna i prihvatljiva za mene“. Terapijsko prilagođavanje relacijskoj potrebi za sigurnošću klijenti su opisali kao „potpuno prihvatanje i zaštitu“, komunikaciju „bezuslovnog pozitivnog pprihvatanja“ ili „Ja sam u redu u ovoj vezi“. Usklađenost sa potrebom za bezbednošću podrazumeva da terapeut bude osetljiv na važnost ove potrebe i da se ponaša i emocionalno i bihejvioralno na način koji obezbeđuje sigurnost u vezi.
- Validacija, afirmacija i značaj u vezi: To uključuje potrebu da sve naše potrebe u odnosu budu potvrđene i prihvaćene kao Afektivni reciprocitet terapeuta sa osećanjima klijenta potvrđuje afekt klijenta i obezbeđuje afirmaciju i normalizaciju klijentovih relacionih potreba.
- Prihvatanje od strane stabilne, pouzdane i zaštitničke druge osobe: potreba da se ugledamo na roditelje, starije, nastavnike i mentore i da se oslanjamo na njih. Relaciona potreba za prihvatanjem od strane dosledne, pouzdane, pouzdane druge osobe je potraga za zaštitom i vođstvom i može se manifestovati kao idealizacija drugog. U psihoterapiji takva idealizacija je i potraga za zaštitom i intrapsihičkom stabilnošću. Stepen do kojeg pojedinac gleda na nekoga i nada se da je on ili ona pouzdan, dosledan i pouzdan direktno je proporcionalan potrazi za intrapsihičkom zaštitom, sigurnim izražavanjem, ili korisnim uvidom. Idealizovanje ili oslanjanje na nekoga nije nužno patološko kao što se podrazumeva u popularnoj Kada govorimo o iskazima nekih klijenata o ovoj potrebi da budu prihvaćeni i zaštićeni kao „žrtva koja traži spasioca“, mi potencijalno obezvređujemo ili čak patologiziramo suštinsku ljudsku potrebu za odnosom koji pruža osećaj stabilnosti, pouzdanosti i zaštite.
U psihoterapiji, prilagođavanje uključuje terapeutovo prepoznavanje, često neizrečeno, važnosti i neophodnosti idealizacije kao nesvesnog zahteva za intrapsihičkom zaštitom. Takva terapijska uključenost podrazumeva i klijentov osećaj da je psihoterapeut zainteresovan za dobrobit klijenta i korišćenje terapeutovog integrisanog osećaja sebe kao najefikasnijeg terapeutskog sredstva.
- Potvrda ličnog iskustva: Potreba da se iskustvo potvrdi manifestuje se kroz želju da se nađemo u prisustvu nekoga ko je sličan, ko nas razume jer je imao slično Usklađivanje se obezbeđuje tako što terapeut vrednuje potrebu za potvrdom otkrivanjem pažljivo odabranih ličnih iskustava – svesno (tj. fokusirano na klijenta) deljenjem ranjivosti ili sličnih osećanja i fantazija.
Na primer, afirmacija klijentovog iskustva može uključivati da se terapeut pridružuje ili vrednuje klijentove fantazije. Umesto da definišete klijentovo unutrašnje pripovedanje kao „samo fantaziju“, neophodno je uključiti klijenta u izražavanje potreba, nada, sukoba u odnosima i zaštitnih strategija koje mogu činiti srž fantazija. Usklađenost sa potrebom za afirmacijom iskustva može se postići tako što terapeut prihvata sve što klijent kaže, čak i kada su fantazija i stvarnost isprepletene, slično kao što pričanje sna otkriva intrapsihički proces. Fantastične slike ili simboli imaju značajne intrapsihičke i interpersonalne funkcije koje mogu uključivati stabilnost, kontinuitet, identitet i predvidljivost. Kada je funkcija fantazije priznata i cenjena, osoba se oseća potvrđeno u svom iskustvu. Klijent kome je potrebna potvrda ličnog iskustva zahteva jedinstveno drugačiji recipročan odgovor od klijenta kome je potrebna validacija afekta ili kome treba prihvatanje i zaštita.
- Samodefinisanje: relaciona potreba da se zna i izrazi sopstvena jedinstvenost i da se dobije priznanje i prihvatanje od strane drugog. Samodefinisanje je komunikacija nečijeg samoizabranog identiteta kroz izražavanje preferencija, interesovanja i ideja bez ponižavanja ili odbacivanja. U nedostatku zadovoljavajućeg priznanja i prihvatanja, izraz samodefinacije može poprimiti nesvesne suparničke forme kao što je osoba koja počinje rečenice sa „Ne, . . . .” čak i kada se slaže, ili koja se stalno upušta u rasprave ili takmičenje. Ljudi se često takmiče da se definišu kao različiti od drugih kako bi zadržali osećaj sopstvenog integriteta. Što su ljudi sličniji, veći je pritisak za samodefinišuću konkurenciju. Terapeutsko prilagođavanje se dešava u konzistentnoj podršci terapeuta za izražavanje identiteta klijenta i njegovoj ili njenoj normalizaciji potrebe za samodefinisanjem. To zahteva dosledno prisustvo terapeuta, kontakt i poštovanje čak i u slučaju neslaganja.
- Potreba za uticajem na drugu osobu: Uticaj se odnosi na to da imamo pravo i moć da utičemo na drugu osobu na željeni način kroz promenu afekta ili ponašanja druge Usklađivanje sa klijentovom potrebom da ima uticaj se dešava kada psihoterapeut dozvoli sebi da bude emocionalno pod uticajem klijenta i da reaguje saosećanjem kada je klijent tužan, da pruži afekt sigurnosti kada je klijent uplašen, da shvati klijenta ozbiljno kada je ljut, i da bude uzbuđen kada je klijent radostan.
Usklađivanje može uključivati traženje klijentove kritike terapeutovog ponašanja i unošenje neophodnih promena kako bi klijent imao osećaj uticaja u terapijskom odnosu.
- Potreba za inicijacijom od strane druge osobe: se odnosi na potrebu da osoba sa kojom sam u odnosu dopre do mene kada mi je to potrebno, da napravi iskorak ka meni, što na neki način priznaje i potvrđuje to koliko ja drugoj osobi značim u tom Dok čeka da klijent inicira, psihoterapeut možda ne uzima u obzir činjenicu da neko ponašanje koje se čini pasivnim može zapravo biti izraz potrebe u odnosu da drugi bude inicijator.
Da bi se odgovorilo na potrebe klijenta, možda će biti neophodno da terapeut, na primer, započne dijalog. Terapeutova spremnost da započne međuljudski kontakt ili da preuzme odgovornost za veći deo terapijskog rada normalizuje klijentovu relacionu potrebu da neko drugi dođe do njega ili nje.
- Potreba za izražavanjem ljubavi: Ljubav se često izražava kroz tihu zahvalnost, pružanje naklonosti ili činjenje nečega za drugu U praksi psihoterapije se često zanemaruje važnost potrebe za pružanjem ljubavi u odnosima – bilo da se radi o deci roditeljima, bratu ili sestri ili učitelju, ili od klijenta ka terapeutu. Prečesto su psihoterapeuti tretirali izražavanje naklonosti klijenata kao manipulaciju, transfer ili kršenje neutralne terapeutske granice.
Oni klijenti kod kojih je odsustvo zadovoljenja relacionih potreba kumulativno zahtevaju dosledno i pouzdano prilagođavanje i uključenost od strane psihoterapeuta koji priznaje, potvrđuje i normalizuje potrebe u odnosu i emocije koje su sa njima poveyanei. Kroz trajno i usklađeno prisustvo psihoterapeuta može se rešiti kumulativna trauma nezadovoljenih potreba i odgovoriti na potrebe unutar terapijskog odnosa.