Termin „integrativna“ kako se koristi u integrativnoj psihoterapiji ima više značenja.
Prvenstveno se odnosi na proces integracije ličnosti, koji uključuje pomoć klijentima da postanu svesni i asimiliraju sadržaje svojih fragmentiranih i fiksiranih ego stanja u integrisani ego, da razviju osećaj sopstva koji smanjuje potrebu za odbrambenim mehanizmima i životnim skriptom, i da se ponovo uključe u svet i odnose punim kontaktom.
To je proces stvaranja celine: uzimanje odbačenih, nesvesnih, nerazrešenih aspekata ega i njihovo pretvaranje u deo kohezivnog sopstva.
„Integrativno“ se takođe odnosi na integraciju teorije – spajanje afektivnog, kognitivnog, bihejvioralnog, fiziološkog i sistemskog pristupa psihoterapiji.
Integrativna psihoterapija uzima u obzir mnoge poglede na ljudsko funkcionisanje: psihodinamičku, terapiju orijentisanu na klijenta, biheviorističku, porodičnu terapiju, geštalt terapiju, telesnu psihoterapiju pod uticajem Rajha, teorije objektnih odnosa, psihoanalitičku self psihologiju i transakcionu analizu. Svaki pruža validno objašnjenje psihološke funkcije i ponašanja, a svaki je poboljšan kada se selektivno integriše sa drugim.
Glavna premisa integrativne psihoterapije je da potreba za odnosom predstavlja primarnu motivaciju ljudskog ponašanja, a kontakt je sredstvo kojim se ta potreba zadovoljava.
Integrativna psihoterapija naglašava važnost kontakta u korišćenju niza modaliteta koji su upravo pomenuti.
Kontakt se takođe odnosi na kvalitet relacionih transakcija između dvoje ljudi: svest i o sebi i o drugom, osetljiv susret drugog i autentično priznanje samog sebe.
Integrativna psihoterapija povezuje konstrukte iz mnogih različitih teorijskih škola.
Da bi teorija bila integrativna, za razliku od puke eklektične, ona takođe mora da odvoji one koncepte i ideje koji nisu teorijski konzistentni da bi formirali kohezivno jezgro konstrukata koji informišu i vode psihoterapeutski proces.
Integrativna psihoterapija koristi mnoge perspektive ljudskog funkcionisanja, ali uvek sa stanovišta da je odnos klijent-terapeut ključan.
Čini se da su klijentov osećaj sebe i povezanosti sa drugim koji se razvijaju u terapiji ključni za proces integracije i celovitosti, posebno kada su u klijentovom životu postojale specifične traume koje fragmentiraju ego i kada su aspekti sopstva odbačeni ili poricani zbog kumulativnih neuspeha u ranim relacijama.
Centralna premisa koja leži u osnovi prakse integrativne psihoterapije je da se integracija može desiti kroz različite modaliteta – afektivne, bihejvioralne, kognitivne i fiziološke, ali najefikasnije kada postoji međuljudski terapijski odnos pun poštovanja i kontakta.
